уторак, 22. август 2017.

ПЕСМА ИЗЛАСКА


                Мошу Одаловићу

Извео те је Господ
Из земље обећане
Која се у Мисир
Преметнула

Из житнице у винограде
Надомак најдаљег града Јерининог
У привременство свевремена

Али не као пророка
Ни као судију, патријарха
Без теразија, без штапа
Змијоглавог (како рече Васко)

Ни као изгнаника
Ни овна предводника
Ваћ као песму, као глас
Који пева из општег срца

Извео те је Господ
Из раја детињства
На север јужно да певаш

И шареницом огрнуо
И пустио међу децу
Да им говориш суштине

И пчеле и врапце
Да ти прислужују
Док Новом народу
Благовестиш


Жича, Преображење 2017.

субота, 12. август 2017.

ГЛАСОВИ НЕЧУВНИ




                        Хилди и Јамену

Знаш ли да неки људи
Не чују птице, живе ван песме
Пита ме, али и саопштава
Песник под планином

Откривају се ствари
У неочекиваним суштинама
Ниже се след околности
Које у чуда сврставамо

Изграђује се свет спољашњи
По задатом ритму унутрашњег
А трава у улози комплеметара,
Винутом храму, прима дажд

Пева глас из Алепа сиријског
Позван да узме одар свој
По заповсти апостолског позвања
И пева молитва арамејска

Мешају се јабуке и руке
Одабирају се плодави лета
Откривају имена древна
У сили својих суштина

А неки људи чују, неки не чују
Птице, глас арамејски
Не осећују или осећају руке
А јабуке само некима сладе

Знам да неки људи
Не чују птице, не чују
Језик објаве и новосаздања
Од своје тренутне запослености

Али откивају се ствари
Као Христини, кад благовести
Ангел господњи њено име
И слажу се унутрашњости и спољашњости

Док трава у зеленом прима
Дажд, а црква у црвеном Дух



У Жичи на свету муч. Христину 2017.

четвртак, 10. август 2017.

ПОЖАР У АТЕЉЕУ МИЛАНА ЂОКИЋА

Не чујеш како се ломи
Трска хитрог брзописца
Иван В. Лалић  (Iкан. I песма)

Тај пуцањ
Може да буде знак
Да ломи се нагорела греда
И пада кров атељеа
Затрпава спаљене рукописе
Почађала су уља на платну

Али не мора толико
Просто се један рачунар
Нашао на путу ватре
И претворио у масу
Нераздвојиву од грудве
Црног снега

Или је жар кренуо
Преко микро скрипторијума
Сабијеног на полицама
Изнад летопишчеве постеље

Так пуцањ нечујни
Који се ни у цак није преметнуо
Можда је суд преко руке
Или прстију у огњу
Који дозивају упомоћ
Витким словима пурпура

Тај пуцањ нечујни
Чији се ехо далеко чује

уторак, 08. август 2017.

ПОТРАГА


Тражио сам те по мраку
Узводно артеријом
Змајевитог копна

Није те било на раскршћу
Ни под јабуком петровачом
Која обилно опада

Ни на брегу поред записа
Из кога шапућу ноћни
Разговори и цврчци

Тражио сам те на путу
Враћао се местима одмора
И подизао тиха насеља

Низ јаруге сам за тобом
Уз лавеж пса који јури
За кружним ображењима

Тражио сам те и повише
Змајског  срца које ћути
И тако ваздух расхлађује

И међу ретким лампионима
И већ заспалим стадима
И кућама белим и пустим

Тражио сам те по мраку
Као заборављени пород
Као штенац бачен

И молио се тихо невидимо
И гласно на врху брда
Изнесеном на раван храма

У мраку насупрот светлости
Која купаше цркву васиљевку
Тражио сам те по мраку


субота, 05. август 2017.

О УНУТРАШЊЕМ ЧОВЕКУ



У свету датости
Живот се у сталној
Запитаности прислужује

Ево питања једног
Које многоструке
Одговоре последује

Да ли унутрашњи човек
У остварењу своме
Жели на видело

Очи су одраз његов
И зато скрећемо поглед
Стављамо тамне наочари

Нудимо замену
Шарено скројене одеће
Маске многостуруке

Али када постане нужно
Све силази са нас
И бивамо разголићени

Када и голи смо
Одежда кожна
Крије унутрашњост

Али ни под њу
Очи нису кадре
Да завире

Јер он је као глас
Као дух над човеком
И шапуће

Прозбе непрестане

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

уторак, 01. август 2017.

ДОК БРАЛА СИ КАНТАРИОН

ДОК БРАЛА СИ КАНТАРИОН
                                      Ратки

Планине су завесе
Које се на крају представе
Подижу ка небесима
Док траје процес одјаве
Још једног дана у коме
Видесмо неки добро, неки зло

Облаци, затечена вода
Развучени као четком
Мајстора акварелисте
Умочени у љубичасту боју
Насталу мешањем заходшег сунца
И свода који би вечно плав

Ако се боље загледа
Тела су су то развучена змајева
И ватра њина пламиња
За тек навученим застором
И глас, да ли рика, као лавља
Топи се у брзом прелажењу реке

Све се над негдашњим стаништем
Змајева дешава и под старим
Невидимим градом, заборављеним
Гарнизоном витешког реда
Коме и високи један деспот
А више песник припадао је

Планине су су завесе
Које се на почетку представе
Спуштају у наступајући мрак
Претворивши се у линију
Која месецу треба да буде
Путеводитељка, а путницима


Доказ да свет још увек постоји