уторак, 18. јул 2017.

ИЗ ЗАБОРАВА РЕЧ



Заборавио сам да те тражим
У сваком следу догађаја
Да гледам и видим
У шифре прича које причаш
Проничем одмах усхићено

Заборавио сам да тражим
Чуда од којих саздаваш
Живот промене и непрекидности
И твоју руку не видим
Која ми се пружа непрестано

Додир твог прста не осећам
Јер заборавио сам чула
За тебе и уши за твоју музику
У заглушујућем ја се давим
И кобељам човечански невешто

Заборавио сам да те зовем
Да одашиљем речи ка теби
И адресу твог стана и срце
Које је у једном трену
Синхроно са мојим заиграло

Сметнуо сам с ума
Изгубио из вида
У вртлогу навика и ситости
Која не пружа смирење
Већ рађа нову глад и потребу

Потражи ме и изреци
Отвори моје духовне очи
Просвети мисли моје
Да ти запевам поново
Осмишљеним речима песме


Заборавио сам, сети ме се

ЛЕТО

Осетим се понекад рајски
Све око мене је топло
И ветар и његов отпор
Док окрећем педале бицикла

Кличе у мени глас
Укида страхове, бојазни, бриге
Раставља се биће на пракомадиће
Оно постаје исконски дивно

Тако оплемењен и зачуђен
Разматрам питања неба
И овог доле са пар облака
Затечених на путу ка планинама

И неба горњег, небесима
Названог од проницатеља душа
И примаоца мистичних порука
Универзума унутрашњег и невидимог

Осетим се понекад осунчано
Незаплашен смрћу и УВ зрачењем
И кажем само полугласно

Лето 


Фото: Златко Пангарић

четвртак, 13. јул 2017.

ИВАЊДАН



Напољу је већ пир светла
Понирем међу зидине
Шкрипе дрвене лестве
И као да мењају места
Са гредама које траже
Обавезни наклон

Ово је стаза без лажних
Жутих плоча, слика
Трновитог пута и уског пролаза
Кроз који се спасе
И Јован у образу младенца
Дете пустиње

Чује се служба
Пред вратима параклиса
Која не постоји без
Уског степеништа
Стара монахиња стоји
Ликом у полутами
Жива икона Јелисавете

На врху, брод је упловио
У јулски океан топлоте
А светлост вири кроз
Малене прозоре
Некоме знаменује руке
Скупљене молитвено
Некоме главу, као слап духа

Као и што увек бива
Са сваким закаснелим гостом
Стојим час на степеништу
Испод нивоа тока, катакомби
Па тражим простора пред
Иконом или уз ограду
Осећајући под ногама висину
Којој нисам дорастао

Жича 2017.

понедељак, 10. јул 2017.

МОЛИТВА ЗА СПАС КАНАДЕ ОГЊЕМ ЗАХВАЋЕНЕ НА ПСАЛАМ 129.


Ево наспрам смо стихије
Коју само рука Твоја
Господе може укротити
А до јуче уздање
Наше беше у снaзи руку
Наших и творевина наших

А сада ево Германа
Дозивамо који се
Аљаски назва
И Јована из Сан Франциска
И Димитрија из Даласа
У нади да учествујемо, бар мало
И ми у светлости њиховој

Ти ниси дозволио
Смрти да сажеже тела
Њихова и спали
Њихове бесмртне душе
Па тако и нашу земљу
Пројави од пожара одбрани

Јер ако ћеш безакоње
Гледати, Господе, Господе
Ко ће остати
Али у теби је праштање
И дела руку наших
И отаца
И дела отаца отаца наших

И нека нам се црвене
Наше доламе из крви
Преобразе у пурпур царски
И слављење твога
Небеског царства
И нека стане огањ
И благорастворење ваздуха

Нека настане

субота, 08. јул 2017.

НАША МОЋ




                   Власти Младеновићу

Ми можемо
Да се угледамо
Да једни другима
Изјављујемо
Свиђање
Речи, семена
Која бацамо
И у исто време
Примамо
На поља душа

Ми можемо
Тек толико
Док не почне
Да џигља коров
Садржаја
Коров који
У налетима објава
Наилази

Ми можемо
Као песници
Једни другима
Да држимо страх
Слушаоци да будемо
И говоримо
Унутар бића
Није узалуд
Није узалуд

Ми можемо све
Да будемо
Само не нови људи
Који ће инжењеринг
Наших речи, семена
Класирати
И нека усвојити

А нека у огањ бацити