недеља, 24. септембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: МАЛО ОПЕЛО ЗА ТРЕШЊУ



Чудесан је отворени видик
Одсуство крошње плени
Види се сада другачије
И ствари и зидине добијају
Пуноћу
Пред стаблом још усправним
Стоји пазитељ порте, редатељ
Савија се као да чини поклоне
Дубоке, до земље
Док товари истругане гране
И сваки пут када се усправи
Погледа у белине одсечених
Грана, које недостају као руке
Да ли је крај сладостима
Које је делило дрво трешње
Сваког маја, шарени украс
Али већ одрасла су деца
Која налазила су заклон у њој
И време као да побеђује
Пред деловањем његовим
Немоћно човек може да се моли
Јер, можда постоји основ за наду
Да се пораз овај преобрати
Да су жиле под земљом
До којих се у малом опелу
Савија домаћин и пазитељ
Још увек живе и пију
Од воде живота и потајно дишу
Да се у пролеће
На местима које ходочасти
Поглед молебника и пазитеља
Покрену и протегну пупољци
Весници нових грана у микро-васкрсењу
Подражавајући образ победе над смрћу
У доба славља и песме наде
Христос воскресе из мертвих
Као да говори поглед
Као да ћутање проговара
Негде поред служитеља
Коме говорим уз поздрав
Оде трешња као да се ради
О добро познатом човеку
А он са мирењем не отпоздравља
Док полаже саксију јесенки у ракље





субота, 23. септембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ПРЕОБРАЖЕЊЕ



Свака се твар чини другачијом
Јер светло је добило валере
Мандорле затрептале изнад
Горе у облику куполе

Небо као да прикупља снагу
Док ветар јурца пољима
Одбијајући се од венаца
Набране високе земље

Плод шљиве се вратио
У негдању младост и киси
Река само што процветала није
Враћају се пастири и бициклисти

Посвуда је нешто друго
Лету је крај кажу древни
Који су као и апостоли падали
Ничице пред Мојсијем и Илијом

Природа се сећа трена
Када угледала је лице Бога
И празнује, свечари
Ужурбано поспрема свет

Свакаја твар ми се јавља
Другачијим тоном, бојом
А свет у мени, земља и вода
Празник подражавају

Лепо је изаћи на сунце
Чекати кишу која долази
Са заласком и песмом зрикаваца
Тражи се помоћ негде изнутра

Док јужно од Жиче пламти
И усплахирени људи трче у помоћ
У трену преображени говоре
Лету је крај, а киша ће да гаси

Све је другачије и сумња
Која лежи под каменом, срцем
Бива сувишни пртљаг
Јер преобразио се јесте на Гори


Кроз кога све поста и васкрсе

субота, 02. септембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: КРЕЧЕЊЕ


Време се бора
Као необрани кајмак
Нагомилава се скрама
Улазе створења светлости
У тек окречену собу
Избеглице из ноћи
Коју заварава жаруља
Чији је само споредни
Резултат светлост при којој
Папир се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се речи
Док створења светлости
И одсуства њезиног
Заузимају места у икони
Вечите ротације

Универзум се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се звезде
Траже од нас да их гледамо
Као у светла удаљених насеобина
До којих никада нећемо стићи
Али полазимо ка њима
Од прве свести, запитаности
Звук са радија се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се звуци
Улазе цврчци у музику
Као масовни солисти
И сваки пева душом
Сакривеном у црном телу

(Створења светла и ноћи
Укључују се као диригована
И шарају беле зидове
Својим задатим одеждама)

Зид се бора
Као необрани кајмак
Нагомилава се  креч
Улази рука у песму
И оштрим потезом
Скида скраму зида
И проузрокује глаткоћу
Као некада што беше море
Под Духом и у тмини
Али нестрпљива су створења
Била и у самој замисли
Светлост се бора
Као необрани кајмак
Нагомилавају се логоси
Улази глас у свет

Време почиње да се бора 

уторак, 22. август 2017.

ПЕСМА ИЗЛАСКА


                Мошу Одаловићу

Извео те је Господ
Из земље обећане
Која се у Мисир
Преметнула

Из житнице у винограде
Надомак најдаљег града Јерининог
У привременство свевремена

Али не као пророка
Ни као судију, патријарха
Без теразија, без штапа
Змијоглавог (како рече Васко)

Ни као изгнаника
Ни овна предводника
Ваћ као песму, као глас
Који пева из општег срца

Извео те је Господ
Из раја детињства
На север јужно да певаш

И шареницом огрнуо
И пустио међу децу
Да им говориш суштине

И пчеле и врапце
Да ти прислужују
Док Новом народу
Благовестиш


Жича, Преображење 2017.

субота, 12. август 2017.

ГЛАСОВИ НЕЧУВНИ




                        Хилди и Јамену

Знаш ли да неки људи
Не чују птице, живе ван песме
Пита ме, али и саопштава
Песник под планином

Откривају се ствари
У неочекиваним суштинама
Ниже се след околности
Које у чуда сврставамо

Изграђује се свет спољашњи
По задатом ритму унутрашњег
А трава у улози комплеметара,
Винутом храму, прима дажд

Пева глас из Алепа сиријског
Позван да узме одар свој
По заповсти апостолског позвања
И пева молитва арамејска

Мешају се јабуке и руке
Одабирају се плодави лета
Откривају имена древна
У сили својих суштина

А неки људи чују, неки не чују
Птице, глас арамејски
Не осећују или осећају руке
А јабуке само некима сладе

Знам да неки људи
Не чују птице, не чују
Језик објаве и новосаздања
Од своје тренутне запослености

Али откивају се ствари
Као Христини, кад благовести
Ангел господњи њено име
И слажу се унутрашњости и спољашњости

Док трава у зеленом прима
Дажд, а црква у црвеном Дух



У Жичи на свету муч. Христину 2017.

четвртак, 10. август 2017.

ПОЖАР У АТЕЉЕУ МИЛАНА ЂОКИЋА

Не чујеш како се ломи
Трска хитрог брзописца
Иван В. Лалић  (Iкан. I песма)

Тај пуцањ
Може да буде знак
Да ломи се нагорела греда
И пада кров атељеа
Затрпава спаљене рукописе
Почађала су уља на платну

Али не мора толико
Просто се један рачунар
Нашао на путу ватре
И претворио у масу
Нераздвојиву од грудве
Црног снега

Или је жар кренуо
Преко микро скрипторијума
Сабијеног на полицама
Изнад летопишчеве постеље

Так пуцањ нечујни
Који се ни у цак није преметнуо
Можда је суд преко руке
Или прстију у огњу
Који дозивају упомоћ
Витким словима пурпура

Тај пуцањ нечујни
Чији се ехо далеко чује

уторак, 08. август 2017.

ПОТРАГА


Тражио сам те по мраку
Узводно артеријом
Змајевитог копна

Није те било на раскршћу
Ни под јабуком петровачом
Која обилно опада

Ни на брегу поред записа
Из кога шапућу ноћни
Разговори и цврчци

Тражио сам те на путу
Враћао се местима одмора
И подизао тиха насеља

Низ јаруге сам за тобом
Уз лавеж пса који јури
За кружним ображењима

Тражио сам те и повише
Змајског  срца које ћути
И тако ваздух расхлађује

И међу ретким лампионима
И већ заспалим стадима
И кућама белим и пустим

Тражио сам те по мраку
Као заборављени пород
Као штенац бачен

И молио се тихо невидимо
И гласно на врху брда
Изнесеном на раван храма

У мраку насупрот светлости
Која купаше цркву васиљевку
Тражио сам те по мраку


субота, 05. август 2017.

О УНУТРАШЊЕМ ЧОВЕКУ



У свету датости
Живот се у сталној
Запитаности прислужује

Ево питања једног
Које многоструке
Одговоре последује

Да ли унутрашњи човек
У остварењу своме
Жели на видело

Очи су одраз његов
И зато скрећемо поглед
Стављамо тамне наочари

Нудимо замену
Шарено скројене одеће
Маске многостуруке

Али када постане нужно
Све силази са нас
И бивамо разголићени

Када и голи смо
Одежда кожна
Крије унутрашњост

Али ни под њу
Очи нису кадре
Да завире

Јер он је као глас
Као дух над човеком
И шапуће

Прозбе непрестане

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

уторак, 01. август 2017.

ДОК БРАЛА СИ КАНТАРИОН

ДОК БРАЛА СИ КАНТАРИОН
                                      Ратки

Планине су завесе
Које се на крају представе
Подижу ка небесима
Док траје процес одјаве
Још једног дана у коме
Видесмо неки добро, неки зло

Облаци, затечена вода
Развучени као четком
Мајстора акварелисте
Умочени у љубичасту боју
Насталу мешањем заходшег сунца
И свода који би вечно плав

Ако се боље загледа
Тела су су то развучена змајева
И ватра њина пламиња
За тек навученим застором
И глас, да ли рика, као лавља
Топи се у брзом прелажењу реке

Све се над негдашњим стаништем
Змајева дешава и под старим
Невидимим градом, заборављеним
Гарнизоном витешког реда
Коме и високи један деспот
А више песник припадао је

Планине су су завесе
Које се на почетку представе
Спуштају у наступајући мрак
Претворивши се у линију
Која месецу треба да буде
Путеводитељка, а путницима


Доказ да свет још увек постоји

уторак, 18. јул 2017.

ИЗ ЗАБОРАВА РЕЧ



Заборавио сам да те тражим
У сваком следу догађаја
Да гледам и видим
У шифре прича које причаш
Проничем одмах усхићено

Заборавио сам да тражим
Чуда од којих саздаваш
Живот промене и непрекидности
И твоју руку не видим
Која ми се пружа непрестано

Додир твог прста не осећам
Јер заборавио сам чула
За тебе и уши за твоју музику
У заглушујућем ја се давим
И кобељам човечански невешто

Заборавио сам да те зовем
Да одашиљем речи ка теби
И адресу твог стана и срце
Које је у једном трену
Синхроно са мојим заиграло

Сметнуо сам с ума
Изгубио из вида
У вртлогу навика и ситости
Која не пружа смирење
Већ рађа нову глад и потребу

Потражи ме и изреци
Отвори моје духовне очи
Просвети мисли моје
Да ти запевам поново
Осмишљеним речима песме


Заборавио сам, сети ме се

ЛЕТО

Осетим се понекад рајски
Све око мене је топло
И ветар и његов отпор
Док окрећем педале бицикла

Кличе у мени глас
Укида страхове, бојазни, бриге
Раставља се биће на пракомадиће
Оно постаје исконски дивно

Тако оплемењен и зачуђен
Разматрам питања неба
И овог доле са пар облака
Затечених на путу ка планинама

И неба горњег, небесима
Названог од проницатеља душа
И примаоца мистичних порука
Универзума унутрашњег и невидимог

Осетим се понекад осунчано
Незаплашен смрћу и УВ зрачењем
И кажем само полугласно

Лето 


Фото: Златко Пангарић

четвртак, 13. јул 2017.

ИВАЊДАН



Напољу је већ пир светла
Понирем међу зидине
Шкрипе дрвене лестве
И као да мењају места
Са гредама које траже
Обавезни наклон

Ово је стаза без лажних
Жутих плоча, слика
Трновитог пута и уског пролаза
Кроз који се спасе
И Јован у образу младенца
Дете пустиње

Чује се служба
Пред вратима параклиса
Која не постоји без
Уског степеништа
Стара монахиња стоји
Ликом у полутами
Жива икона Јелисавете

На врху, брод је упловио
У јулски океан топлоте
А светлост вири кроз
Малене прозоре
Некоме знаменује руке
Скупљене молитвено
Некоме главу, као слап духа

Као и што увек бива
Са сваким закаснелим гостом
Стојим час на степеништу
Испод нивоа тока, катакомби
Па тражим простора пред
Иконом или уз ограду
Осећајући под ногама висину
Којој нисам дорастао

Жича 2017.

понедељак, 10. јул 2017.

МОЛИТВА ЗА СПАС КАНАДЕ ОГЊЕМ ЗАХВАЋЕНЕ НА ПСАЛАМ 129.


Ево наспрам смо стихије
Коју само рука Твоја
Господе може укротити
А до јуче уздање
Наше беше у снaзи руку
Наших и творевина наших

А сада ево Германа
Дозивамо који се
Аљаски назва
И Јована из Сан Франциска
И Димитрија из Даласа
У нади да учествујемо, бар мало
И ми у светлости њиховој

Ти ниси дозволио
Смрти да сажеже тела
Њихова и спали
Њихове бесмртне душе
Па тако и нашу земљу
Пројави од пожара одбрани

Јер ако ћеш безакоње
Гледати, Господе, Господе
Ко ће остати
Али у теби је праштање
И дела руку наших
И отаца
И дела отаца отаца наших

И нека нам се црвене
Наше доламе из крви
Преобразе у пурпур царски
И слављење твога
Небеског царства
И нека стане огањ
И благорастворење ваздуха

Нека настане

субота, 08. јул 2017.

НАША МОЋ




                   Власти Младеновићу

Ми можемо
Да се угледамо
Да једни другима
Изјављујемо
Свиђање
Речи, семена
Која бацамо
И у исто време
Примамо
На поља душа

Ми можемо
Тек толико
Док не почне
Да џигља коров
Садржаја
Коров који
У налетима објава
Наилази

Ми можемо
Као песници
Једни другима
Да држимо страх
Слушаоци да будемо
И говоримо
Унутар бића
Није узалуд
Није узалуд

Ми можемо све
Да будемо
Само не нови људи
Који ће инжењеринг
Наших речи, семена
Класирати
И нека усвојити

А нека у огањ бацити

четвртак, 22. јун 2017.

ЛОВ НА ВИЉУШКУ



Испод ногу се играју рибе
Тече река
Стеван Раичковић (Тако је дивно бити сам)

Стакло је само медијум
Твар која гледа у воду
А виљушка продужена
Оловном цевком, оружје

Тако опремљени ступамо
Босоноги на камење
Обрасло алгама
И завирујемо иза воде

Тамо бића са перајама
Уместо руку и ногу
Ситни пужеви и рачићи
На изврнутом камењу

Јавља се емоција ловца
Брзи покрети руком
Копрцају се самртно
Кркуше и понеки клен

Била је то игра
Боље речено надметање
Ко је бољи ловац
И чија ће скво добити храну

Стакло је само медијум
Твар која гледа у воду
А ми припрадници дечјег племена
Које се играло опстанка

среда, 21. јун 2017.

ЕПСКИ ТРИПТИХ О ЈЕЗИКУ

Александру Милановићу

1.

У једанаестом веку
Први се препороди глас
Из грла уморних
Ратника
Који вековима пре
Бејаху земљоделци
Али заборавише
Да говоре
О стварима мирним
И сталним путовањима
И опсадама
И овладавањем
Просторима
Из руже ветрова
Преселише се
У ружу народа


2.

Али чим су застали
Потребан беше
Језик
Да сете се
Дешавања бившег
И настаде језик
Баш мало пре
Него што је требало
Да се роди храстово
Чедо, првосвештеник
Да новорођени језик
Крсти

3.

Сада док смо
Хиљадугодишње млади
Гледају стари језици
На нас
Гледају нас из запећка
Којима су их миленијуми
Научили
Као на малу непослушну децу
И осмехују се
Док преду вуну
Или непомично седе
Сједињавајући се
Са изгубљним сопством
Не допуштајући
Себи нове грешке
Као што су
Цивилизација
Покоравање света
Независност
Или слобода
Непромишљена

уторак, 20. јун 2017.

РЕСАЗДАВАЊЕ РАЈА


Брат и ја
Излазимо у поље
Он бира врсте
Старији је
Одређује
По неком унутрашњем
Реду
Распоред садница

Ваздух је чист
Копамо рупе
Око нас
Потопљено у времену
Старо дрвеће
Невидимо

Земљани радови
Најтежи су
Рече првог дана
Човек чије име
Персонификује
Сунце

Најтежи су
Земљани радови
Рече другог дана
Човек чије име
Једноставно љуби

Педесет седам
Новорајских садница
Број је преко плана
Јер када се рај
Ресаздава
Долазе дарови
И људи желе
Да се жртвом уграде
У нове благослове

Дакле, педесет седам
Као и на
Паклици цигарета
Које сам ,можда видео
На столу, под тремом
Кућерка
У којем живео је
Наш заједнички деда
Који потопљен у времену
Седи у хладу дрвећа

Брат и ја
Улазимо у поље
Ја разносим воду
Предуслов светлости
И дозирам
По некој унутрашњој
Правди
Садницама новоизведеним


Брекиња 2017.

уторак, 13. јун 2017.

КРУГ



Свет је затворио круг
Стеван Раичковић (Живот)

Морам да застанем
Када помислим на круг
Он је невидим, али стваран
Постоје узе полупречника
И центар замишљен, изведен

Покушавам да се окренем
Око сопствене осе
Она пролази мимо свих чула
И узима улогу тангенте срца

Замишљено тело
Које настаје овом ротацијом
Ротонда, ваљак
У коме је уписан крст
(јер руке су раширене као у лету)

А недалеко пшеница
Спушта класове у поклоњењу
У кругове, као трагове
Посете неиндетификоване

Морам да застанем
Када осетим да сам у центру
Неког невидимог круга
Који ми свет подмеће



среда, 07. јун 2017.

ДРАМА ЧЕТВРТКА

Јутро
Камион смећар подиже буку
Чује се свита за канте
И дуо у плавом и рукавицама

Ужурбано ролају се канте
Неко је заборавио узвик
Док преса меље
И заклапа се као вилице
Праисотријског гмизавца

Док се радници чистоће
Надвикују са машином
И питају сами себе
Зашто им је све то потребно
Да спашавају људе од смећа

Да уклањају трагове
Хедонизма и греха, и беде
Да чисте свет људи
Као исповедници нерукоположени

И док се они питају
Меље и сабија строј
Непотребну библиотеку
Додуше џепну, уздање
Неког уснулог човека

Кант, Хегел, Леонардо, Маркс
И неки песници
Не-битни за општу слику
Мешају се са остацима
Хране, одеће, амбалажом

И достижу то чекано испуњење
Разлика у теорији и пракси
Нестаје
Обесмишњена је
И материја и идеја

Али о томе вредни радници
Не промишљају
Док возе се ка депонији
Депоу људске оставштине
У чијој се утроби
Све меша и спрема
За експлозију

Можда баш једног четвртка
Као расплет драме
Или као велики прасак


четвртак, 27. април 2017.

ЗАПИС О ЛИЦИМЕРСТВУ, ГОНИЧИМА И ГОЊЕНИМА

ЗАПИС О ЛИЦИМЕРСТВУ, ГОНИЧИМА И ГОЊЕНИМА

Мислио сам да никада
Неће прегорети моја ватра
Да енергија неће посустати
Сада сви опрљени речју
Гледају како да ме гурну

Машине за месо
Спремне су и постављене
Слуге умних свиња
Доконо племство и узурпатори
Подмазују њене зупчанике

Смеје се лукавство
Али не само, уз њу љубомора
Пораз сваког покрета
Нуди рајска блага
На узимала давала

Седеће ти и на глави
И преко твога језика
Блатиће друге и вређати
А онда као победници
Оптужиће те за вербални деликт

(Зашто бих ћутао
У дане шизме, раскола
А опет зашто би говорио
Када је немогуће бити у праву)

Сабирају се табори
Неки се ушанчили високо
И око њих тарабама и кочевима
Вичу они што желе
Баш ту градину шарену-лажну

Ево хлеба на столу
То је твој хлеб, сутра
Данас још док си у глади
Каже, препредени, мораш да лајеш
Тако гласно да уплашиш намернике

А све нас је Жича
Прво загрлила па и подигла
У гнездо благословено језика
Ушушкала и нахранила
А ми као орлићи у гнезду

То умилно здраво, осмех
Налик пријатељском
Уствари види само снагу
Колико можеш да вучеш
И колико противника
Да смакнеш

Ево ти вруће чорбе
На столу да децу исхраниш
Омириши, каже улицкани
Али прво да положиш завете
(а завет немам дао сам га Првоме)

А као да нас Студеница
Није као сунце и месец заједно
Обасјала белином
И није нас пробудила
На подвиг духовни и свети

Ми ћемо ћутати кажу
Нека то уместо нас уради
Џелат који иначе благ
У дане када не ради
Деци дели бомбоне
И чека их да порасту

Опет ћемо око хлеба
И оне чорбе омирисане
Кашика, вели угоспођени
Припада теби али сувише мрдаш
Утихни своје енергије
Да те не стрефи гром

А као да већ нисмо читали
Речи Кушанога и непораженога
Речи су у Бога, а речи
Су и хлеб који даје
Па затражи и добићеш
Мани се сребрне кашике

Али већ си од хлеба
Грицнуо и сркнуо чорбе
И кашику сребрну држао
Док је угоспођени
Записивао нешто важно
Твоји отисци су као сензори

Због тога бриде прсти
Језик изгорео је од превруће
Супе и застала трошка
У грлу које треба да пева
Долази сваки по своје

А пружена је рука
Као и звезде падалице
Из угла ненаметљивог злата
Док мењаш перспективу
И разображаваш се из човека
У гладну звер

Нека те онда гоне
Јер иако наизглед миран
Подивљао си и душа твоја
Уместо да се оанђели
Узвери се тајно, неприметно
Зато печати Поезиса тешко трпе
У последњој одбрани срца

Нека те гоне
Да би осетио потребу
За заклоном за покровом Оног
Који разапе небо као шатор
И чека под тендама завета
Да му се вратиш
Прочишћен пустињом непослушања


петак, 14. април 2017.

БЛОКАДА

Дође ми некада
Да молим се
Цео дан
Али не речима
Него стањем
Јер речи су
Каткада грубе
Или ништа не значе
Суштине остају
Негде другде

Емоција дрхти
Мимо мене
И хладно је около
И хладно је у срцу

Тако сам тврд
Пањ нагруб
Тврд
Ко пусти реч магарац
Са собом играм се

Дође ми
Да се молим
Али речи 
Испразниле се
На висинама као
Облаци

Има ли лирике
У мени
Преко потребне
За молитву
Искрену, сузну

Дође ми некад
И ћутим присуство
Док пева неко
Дубоко у мени


ПЕСМА ЗА НИКОЛУ ТОМАНИЋА


+++

У запитаности сам
Да ли си волео Смак
Песму Мрачни мол
И како се та песма
Саглашава са рудником
Са понирањем у јаме
У дубоку, црну земљу

+++

А прва појава
Била је у жарко лето
Поред реке
Сви смо били
Спремни да се бућнемо
И у хладу се презнојавали
Док играли смо карте
А ти си био у капуту
Човек ван времена
Гост у простору
Померена слика
Не сећам се шта си говорио
Али се добро сећам чуђења
Обостраног
Позитивног искуства
При сусрету
Са другачијим светом

+++

Робин Худ је био
Само стрип албум
Који си ти одушевљено
Прелиставао
Једног поподнева
У мом стану
И усхићено говорио
Из дубина човека
У коме тиња идеја
Или боље рећи
У коме заробљена пламиња
Ватра
И загушује дах

+++

Не могу ни изблиза
Да замислим свет
Каквог си га ти видео
Ни себе у твојим очима
Али сваки сусрет
Био је размена добара
Идеје, супротних смерова
И каткад незамисливих
Праваца
Живота осмишљених
На потпуно различитим
Основама

+++

Последњи сусрет
На мосту (опет је река
Била сведок тога)
Рекао си ми
Да радиш у руднику
А ја,опет, нисам
Могао да повежем
Како дечак у капуту
Који не додирује земљу
Прелази границу коре
И копа, копа...

+++

Вијори умрлица на мразу
Једина немирна и другачија
И позива да погледам слику и име
А ја поново, чудим се
И не разумем до краја свет