субота, 27. јун 2015.

ГРАДИТЕЉ ЈЕРУСАЛИМА по песми Љубомира Симовића

ГРАДИТЕЉ ЈЕРУСАЛИМА

                          Храст на Повлену


Само измирени са собом
У ћутњи заклоњеној
Мимикријом обичности
У себи и око себе
Може да почне да гради
Јерусалим

Јер таквога не види
Добронамерност која раслабљује
Ни мржња која јарост
На јарост распламсава

Само измирени са временом
У обредном смењивању
Устајања и падова
Може ону ћутњу полако
Да преображава
У мудрост

Јер њега нико не подсећа
На живот који пролази
Нити га ко запиткује
Као зналца свих ствари

Само наизглед нем
И јуродив пред светом
И непомичан на први поглед
У реци времена
Може својом сасудом

Уз вечност да пристане

КОРЕКЦИЈА ВИДА



КОРЕКЦИЈА ВИДА

Из овог мрака глас не допире
Ни до праоца ни до праунука
(Ходочашће Светом Сави) Љубомир Симовић

Упали лампу
Угаси
Видиш ли
У густоммраку
Обрисе
Свога деде
Чујеш ли
Глас басне
Или хронику
Рода

Упали светло
Угаси
Назиреш ли
У тмасти ноћи
Пут
На који набаса
Можеш ли
Да препознаш
Знкове
Или барем међе

Упали рефлектор
Угаси
Продиреш лио
Погледом
И преко хоризонта
Времена
Да ли су твоји
Краљеви или просијаци
Или обоје

Упали, угаси
Упали, угаси


уторак, 16. јун 2015.

ПРЕИСПИТИВАЊА по Милану Ђокићу

ПРЕИСПИТИВАЊА

                     Утишаност пред Атосом

И шта зораф
И шта песник
Да прво каже
Правећи прве кораке
По градини
Шире од небеса

И шта човек
Него ћутњом
И утишањем
Да огласи се
Међу кипарисима
Монасима, птицама

Утишаност
То је стање живота
У коме редују анђели
Којима људи полазе
Јутром и вечером



субота, 13. јун 2015.

НАДЕЖНА

НАДЕЖНА

Нек нови мајстори преузму посао
И нек се роди васељена нова
Бранислав Петровић

Живимо у стању обећаном
Док руни се камен
И теракота пуца
А штакор и сецикеса
Тргују маскама
Свемоћних владара

Нада је највећи дар
Предат дубини
И док краду нам љубав
Или нас варају вестима
Она се преображава
Невидимо
У душу нову

Та душа чека
Ново тело и очи нове
И руке и главу
Али и свет нови
Посету слути
Док руни се камен

И пуца теракота


петак, 12. јун 2015.

Милица Миленковић: КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА


КАЛИГРАФСКО ЛИВЕЊЕ ЛЕТОПИСА

(Никола Александар Марић ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ)

Својом најновијом збирком песама Визан­тиј­ски вишебој, награђеном на песничкој ма­ни­фестацији Дани Гордане Тодоровић истои­ме­ном наградом 2014. године, Александар Ма­рић, песник лирског гласа какав се дуго ни­је чуо у нашој књижевности, дарује читаоца ис­посничком и ходочасничком поезијом која својим реторичким питањима трага за одго­во­ром положаја човека у „љетопису опшир­ном вјечности“ (Луча микрокозма, стих 16), за одговором који се слути и назире кроз опште токове историје, кроз успон и пад царства и песника у њему, али и обичног човека, скру­ше­ника пред олтаром укорењеним и окре­нутим ка истоку.
У овом песничком летопису, „...човек сли­чан је ливцу/ Који звоно труда живота обли­чи/ И не зна до краја тајну/ .../

Тешко је убогом да схвати
То кружење благодати и проклетства
Јер човек је сличан ливцу
Који напором обличи житије
И не зна лије ли звоно или топ“

(Цариград, звоно, топ)
Есхатолошка мисао која извире из метафо­ре контраста звоно – топ, јесте уметничко јез­гро Византијског вишебоја, она се круни у корелацији са хроносом ове збирке који је су­ма три валидна времена, од којих је будућ­ност јасно означена као последица прва два. Тако се кристалише духовни континуитет у са­мој књизи, као веза и спрега између историј­ског, личног и бесконачног времена: „Ово је покушај држања времена/ У шаци којој прсти трну и цветају...“ (Маглич, Рас, Ибар), „Поче­так тајанствен је/ Као и крај, ако га има“ (По­четак тајанствен је...).
На „...позив оваплоћене звезде/ Поетике кроз коју све је постало...“ (Дамаск, Бејрут, Васкрс) лирски субјекат одговара као песник, историчар, филозоф, теолог и читалац. Судби­на ове петорице је иста: „У мноштву, нестаје личност“, јер „Сабори круне, понемуштао је­зик“ (На живописима боја изгребана...).
Песник је онај који потенцијалом изражава своју испосничку жељу:

„О трену данашњем
Написао бих књигу
Слику бола и скрипту мрака
Летопис распродате вечности
Изнесене на бувљак науке
Међу трговце храмом и алхемичаре



О трену овом бих књигу,
А много је стих, много“

(О трену данашњем)

Хиперболом која стих умањује у односу на трен доживљене данашњице потенцирају се неподношљива слика бола и скрипта мрака као лице овога света у коме је потребно обно­вити духовно царство: „Борба траје у руке пре­несена/ Кроз виђења одабраних жива/ Чека се воља и трен већ дошао/ Да царства се узведу и позлате“ (Битка, други план).
Горе наведеном минијатуром Александар Марић уводи парадокс као битно обележје Византијског вишебоја исписујући књигу о тре­ну данашњем у коме се сјатила распро­дата вечност, исписујући је вештим потезима пера, на пергаменту књижевности, мастилом историје, мастилом сопствене и византијске крви. Стога је он историчар који кроз геогра­фију простора духовним прегнућима лебди изнад мапе старе Византије, ослушкује њена била којима се ова подаје садашњости да би на крају allegro сакралним тоном постао пес­ник-појац, ливац сопственог житија и летопи­са опширног о вечности који би да буде књига, а много је ако се о њему испева и стих!
То је основна потка филозофије поезиса у којој се идеја распламсава у корелацији са фи­ло­зофском антропологијом, метафизиком, етиком и космогонијом:

„У смени дана и ноћи
Том обреду задатом
У самом корену Поезиса
Плови филозоф у незнани
И неизмерни му крај
.................................
У смени дана и ноћи
Тој причи старој као свет
Човек сачињен од мисли
Плови у пророчки му откривено доба
И стеже га самоћа

Међу толико гласова подигнутих“

(Берђајев, женственост, средњовековље)

Теолошки сегмент Византијског вишебоја тиче се хришћанске религије, основне вере Византијског царства са седиштем у Цариг­раду (данашњи Истанбул). Раслојавање у ве­ри и језику доводи до данашњих посрнућа и општег моралног пада, беде људске и свеоп­ште несреће: „Завијају вуци близу торова/ Али људи завијају гласније и теже“ (Снег, Арктик, Давид).
Лирски субјекат као читалац има најзна­чајније место у овој књизи, он се јавља у пр­вом лицу, као „ти“ и као колектив. Њему је недостижна књига коју би песник у њему да испише:

„Каква је зрелост потребна
Да се захвати трајање
Једног хиљадугодишњег хтења
И прозорљивост дарована
Да прошлост и будућност осмотри
....................................................
Каква је књига та што се пише
Спис уздржања и моћи над захтевима
Пренаглашене телесности и снова
Књига у којој дише семе дрвета живота
А гњили пузавица искушења“

(Цариград, Рим, Јерусалим)

У питању о књизи, лежи и читалац који је кадар да се одушеви када баш ту књигу исписану пронађе у себи, а Александар Ма­рић је налази и дарује нама, експлицитним на­ра­терима кроз вешт песнички поступак ув­ла­чења читаоца у снисходљиву игру јагњета пред вуком где се силином уметности отима живот пред злом и налази „хиљадугодишње“ трајање. У том домену и Марићева „хиљаду и једна“ песма искони свако своје слово, стих и строфу градећи „целе лепе песме“.
Песмом Пролеће, страх, Андрић читалац се индиректно поистовећује са лирским „ја“, он је онај који је у песнику и ван песника, онај који са књиге брише миленијумску прашину и чита „непоновљивог неког света речи/ саоп­штене у часовима узлета“. И док унутрашњи наратер који је само лице оног песниковог петоличја ишчитава миленијумске списе, чи­та­лац који ће посегнути за овом поезијом пред собом ће имати могућност различитог читања, јер је књига обликована иновативним поступком комбинације који претпоставља „вишебој“ читања – читање може бити по ли­неар­ној линији, може се сводити на ишчита­вање главних песама или само минијатура које следе за њима као сажет, онемуштали говор песникове душе. Те минијатуре са мар­гина показују колико је Марић извештио своје перо које епско смењује или комбинује са лирским водећи нас кроз причу без краја.
Неминовно ће се читалац, а и тумач Визан­тијског вишебоја запитати у каквој се тишини заметнула искра поновног стварања историје, каквом је духовном моћи песник исписао сво­је калиграфске стиховe, каквим је тајнама ис­пу­нио себе или их нашао у себи потврђујући оно Андрићево из Знакова поред пута:Ко успе да проникне тишину и дозове је њеним правим именом, тај је постигао највише што смртан човек може постићи.“ У какву се ти­шину спустио да би се достојним могао наз­вати: „Док падају стубови света/ И наде на­род­не гњиле“ (Цариград, песник, Хамваш)? Марић тишину дозива тишином, тихим поја­њем пред олтаром вечности и поезије, ненад­машним лексичким фондом који се криста­лише у нове тишине – у занемелост читаочеву пре него што проникне значења.
Византијски вишебој је подељен у четири циклуса, од којих су први и последњи (Пре спи­са и После списа) пролог и епилог за онај главни, осовински Вишебој који је израз дола­зећег након песниковог Првог и Другог обра­ћа­њасеби, а води до Поменика (заупокојене за два песника-византинца: Павловића и Ра­ки­тића) и коначног Расуђивања летописца.
Из скрушености нашег летописца који се сва­ким својим потезом уписује у ред песника-византинаца прасловенског духа (поред горе поменутих, тој линији припада и Иван В. Ла­лић), узноси се песнички дух доказујући ко­лико у смерности има лепоте. Зато након иш­чи­тавања ових песама (или срицања, причес­ти, молитве), након вишебоја и надметања, чи­та­лац остаје духовно обогаћен за једно немерљиво искуство.
Ово је други пут како се у нашој књижев­ности мотив Византије ставља у први план нас­ловом књиге. Први пут је то учинио Иван В. Лалић својом Византијом. Али није први пут како се мотив уопште јавља: налазимо га у песништву модерниста са почетка 20. века (Дучић, Ракић и Бојић). После ове тројице, на­кон Византије као „одбљеска спољњег сјаја и раскоши“, „театрализације историје“ и „пес­нич­ке визије историје“, Лалић пева о Визан­тији призивајући хеленски духовни значај, ме­ди­терански значај Византије за нас – Визан­тије као једног „дела наше традиције од кога смо били вештачки одсечени“, као „везу са традицијама свих традиција, Грчком“ (Ј. Хрис­тић). Овога пута, на почетку 21. века, Марић шири духовну семантику Византије, окреће се Цариграду и Риму, арапском свету, географ­ском простору који је утицао на Византију, који нам је кроз наслеђе Византије предат у аманет. Зато су протагонисти ове књиге свети ратници, свеци, песници, сликари, зидари, му­зичари... Зато је лексички фонд комбина­ција црквеног говора као носиоца старинског и модерног говора као носиоца усвојених ту­ђи­ца што указује на језик у коме се проналази мост за спој истока и запада на нашем тлу, и тиме „даје основ језику који се сећа“ (Павли­ца, језик, памћење).
Док Бог, византијски плав и чист, покушава да земљотресом и сумпором отргне своје стадо од театра заборава и ишчезнућа (без пос­ред­ника, јер пастира тренутно нема!), „Оста­је (само – М. М.) песник да царује/ Међу ре­чи­ма узвишеног рода/ И легије мисли да преводи/ У честице трајања и славе...“
Александар Марић Византијским вишебо­јем то управо и потврђује.





четвртак, 11. јун 2015.

СУНЧАНИЦА

СУНЧАНИЦА

То су пчелице које су те
У јеку лета печиле
Бранислав Петровић

Спуштам се на трон
На који уморни краљеви
Заседају у ћутњи

Као да наступа зима
Кожа пече
Излази јед и отров

Спуштам се
Са засталом мишљу
Младост абдицира

Напушта ме имунитет
Севају зарасли резови
Сустижу стари ударци

Спуштам се
Несвестан инерције
Којом овај свет дише



среда, 10. јун 2015.

КИШНА по Браниславу Петровићу

КИШНА

          Коњ у пољу

У овом дану
Који се по киши
Познаје

Поље може да буде
Непознати свет
Магле и увира

Свет нејасан
Увек у течењу
Никада исти

И жртва у њему:
Биће застало
Да се одмори

На месту вечности
Где живот не престаје
Ни покрет ни застанак




РЕЗУЛТАТИ Kонкурса за пјесму посвећену Андрићграду




      Књижевни Фонд „Свети Сава“ Источно Сарајево и Секција Вишеград
            oбјавили су Конкурс за Пјесничке награде које ће бити уручене 04.07.2015 на трећој Књижевној манифестацији „Књижевници заједно“ уз  рођендан Андрићграда.
                    Андрићграду – уз 40 година од смрти Иве Андрића.

            Награде су предвиђене за три најбоље пјесме на задату тему а по оцјени Жирија којег именовао Организатори ове манифестације.

            Награђени добијају Похвалу и Спомен Графику Андрићграда.
            Свим награђеним Издавачка кућа „Жиравац“ из Пожеге такође додјељује значајне комплете књига!
            Поред Прве три награде за ауторе још пет пјесама  предвиђене су књиге и Похвале.

Аутори Награђених и похваљених пјесме биће позвани да присуствују завршној манифестацији 04.07.2015-те у Андрићграду! Нормално и сви други су Добродошли!

Све награђене пјесме ће бити објављене у часопису „ИСТОК“ а укупно њих 50 ће бити у Публикацији манифестације – ЗБОРНИКУ  „ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ“ – који је у штампи..
Поред награђених по један примјерак Зборника припада и свим уврштеним ауторима!

Поштујући Одлуку Жирија Првог Конкурса „Књижевници заједно – Андрићграду“
И отварањем Шифри аутора, проглашавамо резултате Првог Конкурса:

Прва награда за пјесму:     ВИШЕГРАДСКЕ МУЗЕ -              Јасмина Јанковић, Београда
Друга награда за пјесму:   АНДРИЋГРАДУ -уз 40. година... –   Љиљана Фијат, Нови Сад
Трећа награда за пјесму:   ОТКУД ТИ, АНДРИЋГРАДЕ -    Момчило Бакрач, Врбас
Похвала за пјесму:  СЛОВО ИЗ КАМЕНА -          Миодраг Томић Стублински, Стублине
Похвала за пјесму: ПРОЛЕЋЕ, СТРАХ, АНДРИЋ -  Никола Александар Марић, Краљево
Похвала за пјесму: НА ОБЕ СТРАНЕ ЋУПРИЈЕ -      Тања Ђурђевић, Велико Градиште
Похвала за пјесму: НА ДРИНИ ЋУПРИЈА -                  Ђорђе Петковић, Поточац
Похвала за пјесму: СТИХОВИТЕ НА ИВО АНДРИЋ -    Рената Пенчова, Штип