Александар
Марић
ИСКУШЕНИК
НА МЕДНОЈ ПАШИ
(Верољуб Вукашиновић, ИЗНАД ОБЛАКА, 2012.)
„Прими
ме, Мораво, да се моравимо“, пева песник Верољуб Вукашиновић у једној од
почетних песама књиге „Иза облака“ која је у својим корицама сместила песме
које певају родни крај и његову природу, историју и суштину српског народа и
хришћанске песме и молитвене узлете. Вукашиновић пре свега у амбијент свог
родног краја уплиће и питање суштине песничког стварања и сопственог искуства.
Он полази од факта да је сам потекао из амбијента Гледићких планина и Мораве и
да је песничко биће такође пореклом са истог места. Он у пролошкој песми
„Самар“ упоређује писање песме са савлађивањем највишег врха планине, који се,
ето символике, зове баш Самар. Вукашановић, од свих планина у овој песми помиње
само Ловћен у вези детиње игре облацима, указујући на несумљиви узор, Његоша,
али опет символички, усмерава пажњу на микрокосмичку димензију родног краја
човековог. Јер „родни“ крај првог човека био је Рајски врт, а Вукашиновић
описује свој родни крај као Рајски врт у малом. И тај крај, види се по песмама
које следе напуштен је као и онај први. У њему су само развалине и храстови
који наступају ка старим воћњацима.
„Храстови
силазе у пролећно вече
Да освоје
воћњаг бившег дрвосече.“
(Поглед на напуштено сеоско домаћинство)
Таква
тематика је и у песми „Извештај са једног места“ где песник извештава са места
где је некада била воденица.
„На овом
месту била је воденица
И њено ме
сада нагони мливо
Да
ослушкујем извештаје птица,
Да
ишчитавам непознато штиво.“
По овом
се види да песник, сам у борби са негдашњим детињим сликама, и сликама
стварности које кадрови су опустошења, покушава да дешифрује записе који се
крију понајвише у природи, сакривени у птичијем оглашавању. Вукашиновић у песми
„Дрво јаворово“ која је написана у духу најбоље српске народне традиције и
сигурно се може отпевати уз неки традиционал, природу везује тесно са предањем.
„Из
давнина растеш ново
Шумориш
нам ово слово
Древно
дрво јаворово“
Песник у
другом певању ове тросложне песме отворено говори о гуслама које су „разбој
језиковни“ и које дају епску потку и базу. Да би дочарао време и вакат у коме
се данас налазимо он у трећем певању
прибегава епици, која у нашој традицији све ставља директно и отворено
на своје место.
„Лажно
доба ловорово
Трули
лишће говорово
Древно
дрво јаворово“
У другом
делу књиге Вукашиновић креће у својеврсно ходочашће и поклоњења, прво срцу
Рајевског, Годачици, оцу Серафиму и оцу Данилу у Дубрави, поклања се и штапу
владике Николаја, чак и Ракићевој Јефимији, милешевском анђелу, а опомиње се и
упокојених песника Бранислава Петровића и Драгомира Брајковића. У песми „Цвети“
он показује суштину духовног трагања и плодова које оно доноси у облику песама,
јер песник и пева и моли се или моли се и пева.
„Лењ за
молитву, за стихове оран
Кад из
дубине задрхти струна,
Укрштам
песму с молитвом јер морам
Душу да
возим у обадва чуна“
У песми
„Ноћ, у августу“ песник посеже за поетиком достојном узора псалмоспевца Давида
„Упалио си ноћас звезде“. Он пева похвалу Господу и благодари на свему, чак и
на „комарцу који зуји мисао и не да му да у миру заспи“. Који мир помоње песник, онај светски,
неблагословен, мир у коме је све измирено и добро и зло и врлина и грех. У
песми „Озон“ он описује тај свет „мира“ који упоређује са микроталасном
пећницом „долином смеха долином плача“ у исто време и у коме „у лето јесен из
пролећа цури“.
Посебно
би се осврнуо на песму „Улазак у пчелињак“ у којој се преплићу два света, која
су у самој дубини бића венчана. Телесни човек и духовни полази на свој задатак.
Пчелињак је место делања, али сам је символика уређења света, васељене.
„Искушеник
сам на медној паши“, песник овиме свет именује даром Божијим, „читач полена и
тумач праха“ човека поставља на место свесног домаћина који чита и расуђује о
свету и тежи да сам буде у сагласју са Богом постављеним поретком и „у ред
пчелињи се монаши“. Он чита „на светлој хартији неба како се црне словесне
пчеле и пчелна слова“ и „главу урања у трмку смисала“ сједињавајући се тако са
жељеним типиком што резултира смирењем „У мени гасне жаока страха“.
Верољуб
Вукашиновић је овом књигом пренео и забележио „бруј предака“, танану духовност
која се крије у нашем наслеђу, али и у малим тихим местима по Србији у којима
живе велики ненаметљиви људи, које Господ ставља на гору да светле и себе
сврстава међу оне песнике наше светле традиције, чије књиге још увек читамо јер
у себи садрже истине откривене и оне које ће тек бити откривене Промислом,
надамо се кроз још богоугодних и душекорисних песма, које су час молитва и
молитава, које зачас прелазе у песму, као што је и то природа Верољуба
Вукашиновића, која се час моли Богу, а час му пева.
Коментари
Постави коментар