Рад Зорана Китића
Слобода, Свети Јован, пресељење
+ Миодрагу Гољићу
Некада дозволим себи мисао
О слободи не суђеној, несањивој
У дане везане мразом и ватром
Која је и сама окована у ложишту
Старог шпорета чија рука сулундара
Баца се у издужено ћирилично «г»
А онај који се родио ка Претеча
Чији је орган богочувства оживео
Још док је у мајчиној утроби
Сакупљао снагу рођења и глас
Из пустиње домовине и трпезе своје
Вапије за слободом вредном живота
Зажига свећу остарели ратник
Последњи из јединице одсудне одбране
Трепери војска небеска око куће
Коју чини једна соба и једна икона
Под њима припитомљене мачке
У умиљењу међу собом и тварју
Слобода се згрчила у старост
На окућницу пуну јабука и шљива
На ватру јовандањске свеће
И сећања на велике степенике
Савладане на путу борбе
И муке без роптаја поднесене
Риче из бездана звер у невласној ноћи
Онај који је супротност Крститељева
Насрће на славу и на човека славе
Биће створено да светкује образ
И подобије свог Начелника и Бога
Смрт се засађена преступом
Примакла ратнику коме свет и време
Полаку одузимају оружје
Једно по једно, моћ по моћ
А слобода она недосањана
Чека у наручју Светог Јована
Коментари
Постави коментар