уторак, 20. фебруар 2018.

ВАС ДАН ЗА ЈЕФРЕМОМ



Вас задушни дан ишао сам
За Јефремом, вођен његовим
Мистичним присуством
Од повечерја у коме ми се
Еуфрат и Сирија привише у речи
Целе ноћи покриваше ме
Да се од страхова тмине
Не заледим и хронично не озебем

Вас дан, а стварно поче с јутра
Будише ме нека воља дарована
Упркос колапсу енергије
И страшном бесмислу магле
Која покривала је свет и сунце
Некако су се отклониле моје
Бољке и мисли бољезне и тромост

Вас дан ходих за Јефремом
Али не кроз пустињу Сиријску
Већ кроз дан задушни
И прво ме проведе кроз
Мокри ваздух до сувог копна
Светосавског храма у коме
Образом ми се и показа
Ту међу свећама упаљеним
И поринутим у плодове земље
Молитва заупокојена се зачела

Вас дан ходих у Јефремовим
Благословима и мењаху се путеви
И дођох у кућу свога ујака
Који се зачуди како ме
Толико дуго нема и рече још
Да се спрема се за одлазак
Много ми је година, рече
Осамдесет две, све полуседећи
На болесничкој постељи
Боле га ноге, а ја му пренесох
Поздраве од Жарка Јеринића
Поздраве давне младости

Вас дан ходих Јефремом
У духу и не беше тешко
Пешачити и савладавати страхове
Узнемираних паса разасутих
По стазама и пољима на служби
Чувара течевине људи, нагомилане
Које нигде зачудо нисам могао
Да видим задушног дана

Вас дан идох за Јефремом
Познатим, а запостављеним ходиштима
Тако се обрех и међу браћом
Младим и љубазним људима
Поред реке где њихов скромни
Дом заливају ветрови
Они су насмејани и говоре
Познатим гласовима предака

Вас дан до вечерње идох
Вођен Јефремом до Жиче
И тамо као и јутрос ступих
На копно Светог Саве
Неодељено копно од неба
У коме појаше се служба
Да исправисја молитва моја

И тада кроз речи благослова
Видех да дан се предаје
Игњатију Богоносцу
И дан и пут и путник


Задушнице 2018.

понедељак, 12. фебруар 2018.

САН БАЈКОСЛОВЦА



Плачи Рашо, плачи
Ту сам, бићу ја ту
                  Хадерсфилд


Једном се бајскословац
Нашао у сну који се отвара
Постепено, у магли завичаја
У којој не разазнаје
Познате пределе, мада мириси
Су ту и понеки гласови били

И он посеже јединим леком
Уђе у двориште заборављено
У неким тренуцима детињства
Поче ту да гради нову поставку
Сцену сигурности и извесне
Заштите старијих који ту
Лебдеше као хранитељи

Ипак сан је варљива
Дисциплина и поче да саздава
Различите створове и ватру
Бајкословац научен да распоређује
Чудесно облике тражио је
Узалудно суштину дворишта
Док му се не јави син
У облику гласова јаве

Тада узлази стварност као вал
Иако задремао на фотељи
До њега допираше ватромет
Из Кореје која упркос
Дилерима демократије
Жели да сама са собом буде
Једно

Надире и вода Еуфрата
Која носи мостове и мир
Јер доши су измиритељи са страна
Да творе благостање
Преко телесина Сиријаца

Толики је талас да удара
И бајкословац би хтео
Бар да је поново у магли
Од које би могао да ваја
Своје гасовите светове
Али долазе вести и о пресељењу
Отишао је Небојша Глоговац
У Горњу Херцеговину

Врати се у своју бајку
Бајкословче, дозиваше га
Ликови и предели који постоје
Само по њему, по сну
Једног човека, слабог
Тражи га и вапије свет
Крхко изграђен унутар
Самог бића које сања

Вечито будан и на стражи
Покушава да се сети
Лозинке свога срца
Јер док је не изговори
Не може да заплаче

Док син га дрмуса

И обавештава да је гладан

четвртак, 01. фебруар 2018.

ЈОВАЊДАНСКЕ БАЈКЕ


I

Свет и оно што је од њега
Остало видљиво потања у маглу
Као у пену шлага од ваниле
Слика слична амбијенту тајне
У којој ловац Генадиј са својим псом
Лови хермелине и јаше на сметовима

Не, зачудо није толико хладно
На врхунцу зиме и нема снега
Бар нема за санкање и грају
Замичу под покривач сумрака и магле
Свечари са шареним кесама
У којима носе вино, бутељно црно

Већ су зажигане славске воштанице
И бајка може да се досања
Да се домашта сећање и детињство
У трену баш када је то неопходно
Драгић, био би друг Генадијев
Развлачи хармонику и почиње песма
А пева је бајка, пева је за (не)заборав

Речи песама су обичне али постоји
Магија часа освећење сабраних
Јер бајка се баш у тренутку пише
Боље рећи говори и сан траје
Сви певају и зло не мисле, 
Сви постају део бајке, предања
Некако млади, а тако древни


Свет и оно што се од њега не види
Постаје бајка и нови позив на сан


II

Некада давно, иза тридесет
Иза четрдесет година
Падоше високи снегови
И ноћ је била дубља
И дрвеће високо до неба
Задесили се намерници
То беше петак и самилост
Бубњара удараше своје тактове
Док је човек коме су сметови
Заувек завејали косу
Седео на отоману под иконом

Да ли рекох да беше петак
И трпеза посна и пасуљ мељанац
Са радија је допирало шуштање
Иза гласа који говори вести
Нагласком текшашког ренџера

Некада давно дођоше три госта
У ходочашће на Јовањдан
И пси су лајали негде у брдима
И хармонике и повици повише куће
Која беше сама и готово заспала
У миру који донела је Снежна краљица

Када је заиграла сијалица
Разлетеле су се искре честитања
И четири ватре сабрале су се
Као жишци под образом
Сина пустиње и пророка спасења


Некада давно иза година 

недеља, 28. јануар 2018.

ДОК ГОРИ ПРОХОР ПЧИЊСКИ






ДОК ГОРИ ПРОХОР ПЧИЊСКИ

Нож се обрео поред хлеба
У со се умачу три прста
Дижу се здравице и испија
Жеља за благословима

Док гори Прохор Пчињски

Таксиста избацује псовку
Резервисану за кружни ток
А потајно дише надом
Мислећи на ситну децу

Док гори Прохор Пчињски

Хорови деце ускликују
У холовима школа
Учитељице се мешкоље на столицама
Директори се диче статистиком

Док гори Прохор Пчињски

Нема никакве узбуне, забуне
Све мора по плану да тече
Очитавам бар код са леве руке
Увек када улазим у зграду

Док гори Прохор Пчињски

Не смем да заустим
Да викнем „Пожар!“ из свег гласа
Страх и брига су слабости
Због којих се плаћа глоба

Док гори Прохор Пчињски

Ипак гори кад Вам кажем
Мислим у себи док прелазим улицу
Говорим шапатом и, ваљда, спасих се
Овога Савиндана на минус четири

Док гори Прохор Пчињски

петак, 12. јануар 2018.

НА ЗАПАДНОЈ СТРАНИ



Код нас на западној страни
Промичу крупне пахуље
Али, бојажљиво, у назначењу
У оклевању зиме збуњена јагорчевина
Цвета узимајући боје и мирисе љубичице

Улазимо у вече пред свечарење
А дан цео освећен је именом
Именданом Светог Саве у параклису
Уз Спасову цркву поје се тропар
Пустиножитељу и образу кротости

На старом гробљу притиснути сводом
Незграпне капеле без крстова
Испраћамо песниковог оца
Ка месту мирном, ка месту светом
Голуб чије су боје
Трешко разазнатљиве, прелеће
Изнад наших глава и сандука

Док горе свећице у нашим рукама
Ухваћених зимом као рукавицама
Опелу даје ритам голубији марш
По симсу капеле, танушна шкрипа
Сетим се приче Д.В. о привременом
Боравку душе по смрти
Моја мајка је тако виђала пчелу
На свим поменима које смо
Давали нани нашој, матици

Код нас на западној страни
Промиче крупни снег
Мешају се свечарства са подушјима
Славимо свете наше претке
Високе у победи над свом сујетом
Пратимо савременике у друго
Место где нема бола ни воздиханија
Молећи блажене да их приме
Под окриље своје и дочекају их

Као што беше велики дочек
Свега неба када се Освећени
Из Палестинске пустиње селио
Када се онај који уздржа
И не куша јабуку, понуђену
У свету безазленства голубијег
И змијске мудрости, која без прве
Премеће се у суноврат и смрт

Код нас на западној страни

У времену

четвртак, 11. јануар 2018.

ИСПРАЋАЈ ПУТНИКА



Испраћамо школског друга
Путује за Аустрију
Ми смо напети у ишчекивању
Провирујемо на пут, причамо
Он насмејан, без икаквих брига
Шали се и чуди нашој нервози

Пратимо школског у печалбу
Тамо Бечу пере плехове
У посластичарници неког Горанца
Потпуно помирен са својом
Невидљивошћу и незнатношћу

Пратимо човека сна
У нову домовину која га је
Одмах ставила тамо
Где му је место
Без привидног права гласа
И папиролошке једнакости

Испраћамо смиреног и веселог
Јер тамо где иде чега га
Редовна плата и плаћени одмор
Нико му тамо не тражи
Да држи пушку и брани Аустрију
Нити се захтева од њега одговорност

Испраћамо школског друга
У Аустрију и знмо да  ће
Плехови за кремпите и шампите
Бити чисти, јер он је педантан
И да ће за то време
Његово двориште да почива у корову

Он не жели да неко други
Уместо њега уређује двориште
Око куће његових родитеља
Јер та га оструга и коприва
Мотивишу да поново дође овамо

Испраћамо школског у Аустрију
Размењујемо осмехе и љубимо се
Док пакујемо торбе
Пуне ајвара, сира и домаће ракије
Као што смо се осмехивали
И грлили када смо га дочекивали

Јер само нам је то остало
Та једна заједничка тема
Испаћамо друга, неког странца
Који је растао међу нама
А постао Аустријанац


среда, 03. јануар 2018.

ПЛЕЈ ЛИСТА Streets of Philadephija

ПЛЕЈ ЛИСТА
Streets of Philadephija

Човек сам са лед сијалицом
У џепу, избледеле вијетнамке
Прелазим мост, надомак градa
Отказала је светиљка
Намењена петогодишњој жизни

Човек сам са иконом у џепу
На њој приказан је монах
Кога је пред Жичом из смрти
Вратио бесмртни другоапостолник
Јер било је питање завета
И питање вечности једне мисли

Прелазим мост, надомак града
Сунце ми је за леђима
А галебови над главом
Други људи пролазе као појаве
Као директни близанци
Који имају по неку иконицу
У џепу или баш лед сијалицу

Прелазим мост, надомак града
Мислим о ораху, тврдом дрвету
Чије одбачено парче постаће
Престо осликаног Спаситеља
И на мноштво књига које
О томе посредно говоре
Украшене именима светих

На њима, неретко приказан
Понеки је монах, благог лица
Чија се племенитост уселила
На лица књижарица
Које кафеном кашичицом
Пресипају тамјан у кутијице
И благо, ненаметљиво зборе и сведоче

Човек сам са лед сијалицом
У џепу, избледеле вијетнамке
И бирам којим путем назад
Преко новог или старог моста
То је у мојој моћи
До тачке А или Б, пресликавањем
Инверзијом, правећи се
Да је то што је под новим ново

Прелазим мост, пресликану дуж
Заборавих да кажем
Згаслу жаруљу  заменио сам новом
Са иконицом у џепу и картицама
Сунце се настањује на лице
А галебови се враћају небом
Људи су и даље близанци
Чије право обезбеђује
Фискални рачун неке трговине

Човек сам са сијалицом у џепу
И ходам у ритму пискавог звука
Streets of Philadephija

Који производи мој мобилни телефон 


четвртак, 14. децембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ЦАР ДАВИД ПУТУЈЕ


                    Раду Павловићу

Цар Давид путује
Смештен у микро-ковчег заветни
Добро обезбеђен
Из руке зографа
На буковој дасци
Путује затечен у трену
Контраперспективе
Са круном на глави
У одеждама Христових боја
Уместо инсигнија царских
Инсигнија песничка: лира
Цар Давид путује
Похрањен међу пакетима
У утроби комбија експрес поште
Путује тајно међу пуком
Његови се сасуди
Скромно уклапају, не шљаште

Путује цар а до њега
Пакетићи јефтине козметике
Пакнови за франсуцки аутомобил
Уџбеници за факултет
Које шаље аутор новим колегама
Цар Давид путује
Без ноћног одмора и паузе
За кафу или застанка испод
Палми неке оазе

Цар Давид путује
У трену једном заточен
Десна рука му је у покрету
Никада нећемо знати
 Да ли је кренула у благослов
Или да изазове жице на лири
Он путује ненајављен
Како цару доликује
Већ као пророк и песник
Тихо, и подиже се његова служба

Песник путује од помисли
До руке иконописца
Намењује се тајанствено
У срцу хита ка убогом
Временом притегнутом
Као каменом
Јер то вечно окидање струне
И пој: покропи ме исопом
И бићу бељи од снега
Дозива покајање: одврати лице
Своје од  грехова мојих
И дух прав обнови у мени

Цар Давид путује

уторак, 12. децембар 2017.

МЕТАПОЕТИКА: ПРАЊЕ СУДОВА







и прање судова захтева ред
један уређени и свикнути систем
прво су на реду чашице, чаше, шоље
док остаци млека, кафе и пива
нестају под сунђером и пеном
на телевизији драмски дан
глумац говори Андрића
све је у црно-белој техници
(не није снимак много стар
говори се о „Писму из 1920“)

Андрићев пријатељ Макс
дефинитивно напушта Европу
бежи из порушених илузија
из велике бајке иза које
су остала масовна војничка гробља
он каже“Шта сам видео у Босни“
тањири су на реду, прво плитки
испирање крупније нечистоће
па онда трљање жицом
а шта ниси видео драги Макс
или си можда и видео страдију
која долази неизбежно и у таласима

као и Макс мој друг Јован
решио се да напусти овај
балканско источно-европски чабарлук
хоће у Немачкој да почне ново
поглавље, јер навикао је
да јурећи микро-дуњалуком
као војник, сточар, песник,
почиње све изнова и опет
шерпе и тепсије су на крају
оне захтевају више воде
а и могуће их је сложити
за сушење тек на врху
(чини ми се да је теже скинути
траг од млека или кромпира
него било какво уље или маст)

мој старији син слика дуњу
жуту дуњу, на прозору под рефлектором
да би враћала више светла
и сама у природи изгледала као
да је насликао неки импресиониста
кад смо већ код дуња, шта би са драгим па се
три године из Цариграда не врати
(пита се фејс-пријатељица)
а ја можда и знам одговор
реч је о годинама у којима дуње не рађају
на ТВ-у говори Андрић о мржњи
која саму себе узима за циљ
као и о љубави претвореној у путовање

на крају чистим судоперу
све крупне отпатке прво терам
ка розети која прекрива сливник
потом је истресам и бришем руке
задовољан обављеним послом

уторак, 05. децембар 2017.

СЕЧА

Лишће пада са ораха
Као да непрекидно корача
Војска ка зимовницима
Ритам је уједначен, новембар
Јесење сунце косо клизи
Преко света у коме је у току
Сеча главара и себара
Јер под дахијама духвременским
Траје помор непрестани

Корачају војске промрзле
Разносе вести са бојишта
Падају храбри, падају прваши
Надиру друге, треће, четврте
А понајвише пете колоне
Али тиха су вресишта речи
Нико се не  усуђује да именује
Процесе и викне па то беху
Људи, то беху песници, беху

Бреза одлаже хаљину грациозно
Остаје нага у белини удова
Под њом кровови примају
Привремене покрове топлих боја
Јесени која прелази у хлад
У кишу која ће сузе у себи
Да утопи и све тужне баци
У дремеж који обећавају топле
Сумрачне собе у које бежимо
Као избеглице из света
У коме корачају војске
И траје сеча кнезова и себара


петак, 01. децембар 2017.

ЗАУПОКОЈЕНА ЗА МИРОСЛАВА ДУШАНИЋА



Да ли и тамо миришу душе ко дуње
Дуње цариградске, новојерусалимске
По које си отишао
Као овде у времену
Које се лагано чаури
У прирпеми да постане вечност

Дуго си се опирао преласку, путовању
Јер беше превага воље над телом
И превага песме твоје на западним странама
И туга велија за завичајем
Појезном из које у Поезију пребегао си

Да ли су престали болови
Они у телу и они у души
Можеш ли сада да певаш полетно
Или се на то још увек чека
Као одлука већа над одбраном

Подај Господе,
Мирославу од Појезне
Разрешење бола и отпуст чежње


И да му се добро засија
А оно светлу ино да се прецрта
Као неодговарајућа реч
У рукопису живота

Амин